Четници Равне Горе

Покрет српских четника „Равне горе“

Милвоки

Са вером у Бога за Краља и отаџбину, борци "Равне Горе" воде борбу за слободу коју је Бог дао човеку. Ми смо против сваке диктатуре и тираније и никада се нећемо предати ропском животу. Ми смо поносни, верни и вечити савезници Америке, са којима нас везује исти идеали и вера. Да ће наша борба бити крунисана победом и слободом-као војник, који по рођењу и етичким особинама припада Српком слободарском и јуначком народу, нисам могао ни хтео да напустим свог краља и отаџбину. Ја сам се заклео да ћу за краља и отаџбину живот дати. Ја сам своју заклетву испунио.

- Ђенерал Драгољуб Михаиловић

Наш Завјет Богу и Српству
- Аманем војводе Момчила Ђујића

Није нађе расејање и губитак слободе није највеће зло које се може десити једном народу. Највеће је зло када се сломи духовна и морална снага једног народа, кад му се угаси вјера у Бога и вјера у правду и слободу. То нико, па ни комунисти, никад неће постићи у српском народу, јер то се неда у ланце везати.

У борби за Крст и Слободу, ми се морамо се враћати на пут наших предака; свједочити свуда нашу вјеру у Бога и прјечју и дјелом; стајати одлучно уз нашу Матер Цркву и чувати наше духовно јединство, јер без духовног јединства нема ни националног, ни ма каквог другог јединства; учврђивати нашу братску слогу и његовати наше црквене и народне обичаје.

Наша завјет Богу и Српству да нећемо стати ни сустати док не ујединимо све српске земље и сав српски народ у оквиру српске државне заједнице у којој ће, по рјечима владике Николаја, управљају три начела: Бог на Небу, Краљ у држави и домаћин у дому.

А наша вјера у Правду и Слободу и наша вјера у једног Бога, у једног Светог Саву, једну јединствену мученичку Српско-православну цркву и у један поносан и непобједив српски народ остаје вјечна и немпромјењива.

Формирање првог четничког покрета у САД-у

Преласком реке Соче у Словенији у мају 1945. године, српски четници нису ни слутили шта их чека у будућности. Након разоружавања у Палмановеу у Италији и година проведених у камповима за расељена лица у Италији и Немачкој, почели су да емигрирају у разне земље Европе, Сједињених Држава, Канаде, Аустралије и других земаља, врло брзо укорењујући се у новом окружењу и организујући се у јединствена четничка организација.

Идеја о организовању потекла је у Милвокију 1951. године, на иницијативу бивших команданата и бораца на челу са Стевом Рађеновићем, бившим представником Доњолапачког округа и ратним политичким саветником Динарске четничке дивизије. До 1950. и 1951. године било је око 60 четничких породица које су се населиле у Милвокију. Одржаван је континуиран контакт са војводом Ђујићем, који је радио за Српску народну одбрану и доводио избеглице из Европе у Сједињене Државе, покушавајући да га убеди да организује четништво у једну јаку организацију. Да би били убедљивији, одржали су митинг свих четника у граду. Састанак је одржан у сали Светог Саве у Трећој улици у поподневним сатима 22. августа 1951. Након тог почетног састанка, група истакнутих четничких команданата и бораца одлучила је да план представи Војводи Ђујићу, у Гери Индијани, и убеди него да води организацију. Војвода није био склон да организује другу српску организацију сматрајући да би било боље да се придружи постојећим српским организацијама као што су Српска народна одбрана или Српски национални савез.

Ипак, делегација се у Милвоки вратила оптимистично, и одмах формирала огранак и изабрала официре одбора, чиме је основана прва четничка организација у САД.

Та рана формација покренула је Покрет српских четника „Равне горе“. Чланови новоформираног покрета у САД и Канади били су не само бивши припадници Динарске четничке дивизије, већ и значајан број Дражиних преживелих четника из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, такође бивших ратних заробљеника који су то одбили, краја Другог светског рата, да се врати у комунистичку Југославију.

Широм САД и Канаде брзо су се појавиле четничке организације и Коло четничких сестара. Касније су четници Равне Горе организовани у Енглеској, Западној Европи и Аустралији.

Иако у тешким условима, српски четнички Равне Горе бивали су све јачи и бројнији. Према Војводином извештају за 3. конгрес, одржан у Милвокију 1954. године, на 1. конгресу је било 618 делегата из девет поглавља; 2. конгрес је имао 1244 делегата из шеснаест поглавља; и 3. конгрес је имао 2.500 делегата из 65 поглавља – прилично успех за четири кратке године.

Сада бројни и организовани, почели су да издвајају средства за штампање брошура и новина, укључујући:Наша борба (Наша Борба), Четничке новине (Четничке новине)и други, као и радио програми у неким градовима. Године 1959,_цц781905-5цде-3194-бб3б-136бад5цф58д_покренули су новинеСрбијакоји је и данас у штампи.

Убрзо након тога почели су да купују и граде четничке хале, много раније у Енглеској и Канади него у САД и Аустралији. Прва сала у Америци купљена је 1968. године у Чикагу, што је била велика стамбена зграда без сале за састанке. Схвативши да од тога нема практичне користи за организацију, централни одбор је одлучио да га прода и потражи одговарајуће земљиште изван Чикага. Земљиште је купљено 1971. године, а 1982. године зграда је подигнута и благословљена.

Поред сала, Покрет је донирао значајна средства и труд за подизање звона и торња за манастир Светог Саве у Либертвилу и изградњу спомен-парка са бистом војводе Момчила Ђујића, такође на Либертвилу, поред постојећег споменика генералу Дража Михаиловић и војвода Павле Ђуришић.

Не само да је Покрет у целини учествовао у подизању српских цркава, већ и сви огранци и његови чланови_цц781905-5цде-3194-бб3б-136бад5цф58д_у српским заједницама били су активни и водећи чланови тих заједница, чувајући српске верске традиције и обичаје. Служење Богу и домовини је трајни циљ српских четника и следбеника генерала Драже.

Српски четници и следбеници генерала Драже. Са хуманитарне тачке гледишта, Покрет је без премца у помагању браћи четницима који су остали у Немачкој, као и у слању хуманитарне помоћи Србима у Крајини, Босни и на Косову. Ниједна црква или манастирска обнова или зграда није прошла без новчаних прилога Покрета или његових чланова.

И на крају, не можемо заборавити нашу браћу која су дала своје у свим ратовима и оне који су погинули и положени у туђини.

Нека им је слава!